Moje ime je Kristina Marjanović, imam 17 godina i dolazim iz Knjaževca. Upisala sam srednju umetničku školu u Beogradu vodeći se mojim interesovanjem za glumu. Vremenom, pažnju mi je privukla produkcija koja je i postala fokus mog obrazovanja trenutnog i presudila i da se odlučim za dramski smer.
DAN 1
Za kamp sam saznala od moje majke koja je pronašla prijavu preko interneta. Sam projekat je delovao zanimljivo i kao odlična prilika za mlade ljude, tako da sam odlučila da ću se prijaviti. Očekujem da sa ovog kampa izađem obogaćena novim korisnim iskustvom za početak. Svi mi se zapravo i jesmo prijavili ovde upravo jer želimo da naučimo kako da napredujemo, kako da unapredimo sebe i sve naše potencijale koji su nam upravo i potrebni za kasniju karijeru. Smatram da još uvek ne poznajem sebe dovoljno dobro, samim tim ne znajući šta je ono što me ispunjava i u čemu se zapravo pronalazim. Želja mi je da nakon ovog kampa izađem sa nekim ciljem ka kojem ću težiti koristeći sve naučeno ovde.
Connecting je pre svega organizacija koja i ima za cilj da unapredi mlade ljude, podstakne ih i pomogne im na njihovom putu ka uspehu. Imajući u vidu moju želju za samo-unapređivanjem, sticanje znanja i upornost da uradim nešto povodom svoje budućnosti, upravo je Connecting organizacija za koju sam sigurna da mi može pomoći u daljem razvijanju.Ovo je moj prvi put da učestvujem na programu ovakvog tipa. Do sada sam imala iskustva sa programima koji su se uvek bazirali na nekim već određenim temama i daljim obrađivanjem istih. Dok ovaj program vidim kao zapravo prvo novo iskustvo na kom ću imati priliku da se posvetim radu na sebi.
Prvi dan je na neki način možda i najuzbudljiviji trenutak, a opet možda i najstresniji deo celog kampa. Svi smo mi drugačiji i na različiti način se suočavamo sa situacijama gde upoznajemo nove ljude. Doduše ja sam osećala euforiju tokom samog puta do Sremskih Karlovca i nisam mogla da dočekam da stignem i upoznam celu ekipu sa kojima ću sarađivati narednih par dana. Na kraju je sve prošlo i bolje od očekivanog. Program 1. dana nam je i bio napravljem s ciljem da se svi bolje međusobno upoznamo. Razne igrice preko kojih smo učili jedni drugima imena su doprinele da se svi osećamo komfornije u okruženju.
Nakon raznih enerdžajzera uvidela sam zapravo donekle karaktere ostalih učesnika. Na kraju dana kako bismo se zapravo zbližili, imali smo igricu koja se bazirala na međusobnom poverenju. Podelili smo se u parove, gde je jedan imao ulogu vođe,a drugi povez preko očiju. Šetajući Sremskim Karlovcima susretali smo se raznim preprekama gde je vođa imao zadatak da svog para sprovodi, vodeći ga i ,,biti njegove oči”. Kroz tu igru približili smo se jedni drugima i uvideli koliko nam je poverenje važno za dalji rad.
Poverenje je nešto što je danas retkost. Živimo u svetu gde je realnost satkana raznim nijansama, a nije sve crno i belo kako na je to najčešće prikazano. Lično ja ne mogu tek tako steći poverenje. Potrebno je dosta vremena i situacija kroz koje mogu uvideti kome zapravo mogu stvarno da verujem.
Ovaj dan bih opisala kao –početak putovanja, rođenje, upoznavanje.
DAN 2
Drugog dana su nam se već malo slegli utisci.
Dan smo započeli enerdžajzerom koji se meni se dopao iz razloga što podignu atmosferu i samu energiju i spreme nas na rad koji nas čeka u ostatku dana.
Prva radionica bila je na temu samospoznaje. Sastojala se od toga da je svako od nas podelio sa grupom svoju sliku iz detinjstva i svoj omiljeni predmet uz objašnjenje sentimentalne vrednosti tih stvari. Poenta toga, sem dubljeg upoznavanja jedni drugih, bila je da se svako u grupi oseća prijatno i lagodno. Nakon toga imali smo ,,hipnozu” kako bih ja to nazvala. Dejana naš predavač, pustila nam je laganu muziku, gde je svako od nas putovao u budućnost. Zadatak nam je bio da zatvorenih očiju, zamišljamo svoju budućnost odgovarajući na neka pitanja vezana za istu. Odgovarajući na ta pitanja, imala sam priliku da razmislim gde zapravo vidim sebe u budućnosti. Od karijere pa sve do porodice i neku ličnu perspektivu.
Kasnije smo imali priliku da podeljeni u grupe više istražimo o 4.0 revoluciji, razlici između tradiocionalne i savremene karijere i sličnim temama. Slušajući ostale timove imala sam priliku da zapravo više čujem i načim o 4.0 revoluciji. Smatram da je to tema koja je bliska svima nama, a o kojoj se nedovoljno govori. Svakako svi smo svesni da razvoj digitalnih tehnologija i te kako utiče na svet oko nas, kao i na naslično.
U okviru tog dana, imali smo takođe radionicu, meni lično važnu za buđenje svesti o generalnim i ličnim kompetencijama.
Ne mogu da izostavim rad na vision bordu. Dobili smo zadatak da na svoj kreativan jedinstveni način prikažemo kako vidimo svoju budućnost i gde vidimo sebe. Svačiji vision bord je bio zanimljiv i specifičan. Bilo je zanimljivo videti kako se mi svi vidimo u budućnosti i kolika je razlika od onoga gde smo sada. Svi smo mi još mladi i dug je put pred nama. Mi smo samo na jednom početku dugog putovanja kroz karijeru. Sasvim je u redu da se neko nije pronašao još uvek, kako odrastamo tako učimo više i o sebi i o onome u čemu smo dobri ili što volimo da radimo.
Dodatna aktivnost na kampu nam je bila i tajni prijatelj. Izvlačili smo papiriće sa imenima i narednih par dana smo svi zagvirivali u kutiju nadajući se da ćemo naći neki poklončić namenjen nama…
DAN 3
Može se reći da je 3. dan započeo radno. Na kampu nam se pridružio Deniz jedan od osnivača samog projekta. Kao ličnost nam je uneo pozitivnu energiju od ranog jutra. Podigao je atmosferu pre početka rada. Imali smo i jedan enerdžajzer pre radionica, zabavli smo se, razbudili i bili spremni za rad. Deniz je imao uvodno predavanje o projektu koji nas očekuje. Podeljeni po timovima smo dobili zadatak. Uvodno predavanje smo proveli istraživajući temu o kojoj je i reč u projektu.
Na razne načine smo imali zadatak da uđemo u srž NEET mladih, samo značenje i koji je problem i kako bismo ga rešili i pomogli NEET mladima. Svaki tim je došao na neku ideju koju ćemo tek nastaviti da obrađujemo. Naravno morali smo razmišljati i o mogućnosti ostvarivanja istog, kao i o budžetu koji nam je dodeljen.
Naša prva zamisao je bila da otvorimo kampus koji bi trajao tokom leta s ciljem da obezbedimo uslove za život, rad i učenje NEET mladih i njihove usavršavanje.
Međutim došli smo do alternativnijeg rešenja, a to je jednodnevna radionica s istim ciljem u nekih ruralnoj sredini.
Nakon rada na projektima, ostatak dana nam je bio slobodan.
šli smo na mini- izlet. Svi zajedno smo brodićem otišli preko Dunava, do ostrva, kog meštani vole da nazivaju srpski Tajland. Kad smo stigli tamo neki su potrčali da igraju odbojku na pesku, neki u vodu a neki se bacili na istraživanje ostrva. Popodne nam je prošlo u druženju, opuštanju, a i međusobnom zbližavanju. Odlično nam je leglo malo opuštanje, pre onog što nas je čekalo narednih par dana.
Raspoloženje mi se dodatno popravilo kada sam pronašla svoj poklon od tajnog prijatelja. Štapiće sa kikirikijem koje najviše volim bili su zamotani kao buket. Preslatko!
Takođe smo imali i jedan večernji teambuilding. Imali smo zadatak da flašicu “protiv otrova” sipamo u otrov kako bismo se spasili. Shvatili smo da samo timskim radom se može doći do nekih rezultata. Najbitnije je da se slušamo međusobno, jer svačije mišljenje je podjednako važno..
DAN 4
Ceo dan je bio posvećen radu na projektima koji nam je dodeljen. Razrađivali smo ideje o rešavanju problema NEET mladih. Bavili smo se istraživanjem koga bismo pozvali na tu radionicu, kako bismo promovisali sam događaj i kako bi izgledao sam koncept radionice.
Svakom timu je dodeljen po jedan mentor kao pomoć iz Connecting tima. Trudili su se da nam pomognu sa idejama. Pera nam je dosta pomogao oko toga kako bismo video materijalom privukli zainteresovane. Ceo dan je bio baš intenzivan, ali i veoma koristan.
Dan smo završili večernjom aktivnošću koju smo nazvali (NE)MOGUĆA MISIJA. Imali smo 30 izazova i samo 14 minuta da završimo sve. Kako su nam redom čitali izazove delovalo je upravo “nemoguće”. Štoperica je počela da odbrojava vreme i za sekund smo se svi samo gledali ne znajući šta nas je snašlo. Svi smo počeli da jurimo na sve strane i delilo ko će šta da radi. Uz dobar timski rad i dogovor smo izvršili. Na kraju smo se okupili u našu “košnicu” da zajedno pogledamo sve fotografije i videe izazova. Bilo je baš zanimljivo!
DAN 5:
Ovo nam je već bio pretposlednji dan. Utisci su se već delimično slegli, a i kamp se bližio kraju. Ovaj dan nam je bio namenjen upoznavanju i radu sa mentorima. Kao i uvek imali smo zanimljiv način upoznavanja sa svim mentorima. Još uvek nismo znali kome će dodeliti koga, ali smo se upoznavali svi međusobno menjanjem na po 3 minuta. Pričali smo nešto ukratko o sebi i isto tako slušali o mentorima. Nakon toga nasumično smo se podelili u timove koji su se sastojali od 2 mentora i par nas učesnika. Imali smo zadatak da kroz skeč prikažemo neke ciljeve mentorskog programa, kao i loše i dobre primere mentorskog rada. Bilo je zanimljivo a i dosta smo naučili o samom mentorstvu. Shvatila sam da je svakako najbitnije da imamo to neko uzajamno poverenje, otvorenost i dobru komunikaciju. Nakon toga je došao trenutak kada će se svako od nas upoznati sa svojim mentorom.
Tražeći koordinate po gradu, čekali smo da mentor dođe po nas. Nakon toga imali smo sat vremena da se bolje upoznamo sa svojim mentorom. Ja sam nekako predosetila da će mi upravo Nikola biti dodeljen kao mentor, jer pri upoznavanju videla sam da se bavi video produkcijom, što mene i zanima. Upoznali smo se malo bolje i stvorili neki dogovor za dalji rad..
Poslednje veče je provelo uz igru pesmu i smeh. Nekako svi smo bili malo tužni što se sve završava…
DAN 6:
Poslednji dan. Naravno imali smo evaluaciju kampa. Delili međusobno utiske, prisećali se nekih momenta vrednih sećanja i imali i neku ličnu introspekciju koliko smo naučili i stekli neki stav prema svojoj budućnosti. Koliko smo napredovali ovih par dana.
Takođe otkrivali smo i tajne prijatelje preko teambuilding-a. Stavljali su nam povez i onda smo dodirima pokušavali da shvatimo o kome je reč. Bilo je nekih baš neočekivanih, puno smeha i zabave.
Nakon toga lepili smo papire na leđima. Svako je mogao da ti se potpiše i napiše ti nešto samo za tebe. Mogla je to biti poruka, neki komentar, bilo šta. Kao prikaz kako su ljudi tebe doživeli. Bilo je prezanimljivo čitati to, pogotovo dok sam pokušavala da shvatim ko mi je šta napisao. Drago mi je bilo da čitam sve to i vidim da sam na sve ostavila pozitivan utisak.
Sa ovog kampa otišla sam prepuna novih uspomena i srećna što sam imala priliku da učestvujem u ovako nekom projektu. Počela sam više da vrednujem sebe i svoje veštine. Počela sam da uviđam koliko smo svi posebni na svoj način i da svako od nas ima nekog potencijala koji će se tek razvijati. Ljude koje sam upoznala ovde nadam se da ćemo ostati u kontaktu i jednog dana se ponovo sresti svi zajedno i vidimo ko je dokle dogurao i ko je u čemu uspeo i šta postigao. Ovo su poznanstva i iskustvo koje se pamti ceo život. Zadovoljstvo mi je bilo učestvovati…