Hajde da se još jednom prisetimo školskih dana. Zamoliću vas da razmislite o tome na koji način ste učili o vodama. Evo čega sam se ja setila:
- iz hemije smo učili o sastavu vode
- iz biologije smo učili o živom svetu u vodi
- iz fizike smo učili o energiji vode
- iz geografije o najvažnijim vodenim tokovima…
Ovako se, čini se, oduvek učilo. A onda se neko zapitao – zašto celinu ne posmatramo kao takvu, već je cepkamo, izvlačimo iz konteksta, bavimo se elementima celine, umesto odnosima između njih. Iz ovakvih pitanja rodilo se ono što je danas poznato kao učenje zasnovano na fenomenima (Phenomenon Based Learning – PhenoBL).
Šta (ni)je učenje zasnovano na fenomenima?
U učenju (i podučavanju) zasnovanom na fenomenima, osnovu za učenje daju fenomeni iz realnog sveta koji se izučavaju oslanjajući se na holistički pristup. Ti fenomeni iz realnog sveta mogu biti ranije navedene vode, zatim energija, moderne tehnologije i mediji, ali i entiteti poput Evropske unije ili ljudskih zajednica. Ono što je ključna razlika u odnosu na sadašnji način učenja u okviru formalnog sistema obrazovanje kod nas, je insistiranje na celovitom pristupu i sagledavanju konteksta u kome fenomen postoji. Na ovaj način se školski predmeti preklapaju, povezuju i integrišu.
Učenje zasnovano na fenomenima nije jedinstveni metod učenja, već specifičan pristup učenju koji se oslanja na raznoliku pedagoški značajnu metodologiju. Od rešavanja hipotetičkih scenarija, preko učenja zasnovanog na projektima, sve do učenja kroz rešavanje realnih problema – fenomenu se pristupa kao nečemu što treba analizirati, razumeti i unaprediti. Pri tom se fenomen izučava u dinamičnom okruženju (neretko podržanom modernim tehnologijama), koje obogaćuje iskustvo učenja.
Kako nas fenomeni uče?
Sve počinje pitanjem.
Posmatrajući fenomen, prirodno se nameće gomila pitanja: zašto je more plavo, kako se odlučuje u Evropskoj uniji, kako nastaje energija… A onda se traže odgovori na ova pitanja posmatrajući fenomen iz različitih perspektiva i primenjujući veštine koje koristimo u svakodnevnom životu. Sve informacije koje se sakupe sa ciljem da se odgovori na pitanja, primenjuju se odmah pa se odmah i uviđa njihova upotrebna vrednost, što doprinosi takozvanom dubokom učenju. Jednostavno memorisanje formula ili štrebanje teorije, često vode površnom učenju zbog čega izostaje uvid u značenje pročitanog ili naučenog.
Najvažniju odliku ovakvog učenja, rekli bi neki, predstavlja autentičnost. Učenje zasnovano na fenomenima predstavlja autentično kognitivno iskustvo koje po svojim karakteristikama odgovara učenju koje se javlja kada se suočavamo sa realnom problemskom situacijom. Uči se iz sopstvenog iskustva i sopstvenog razumevanja fenomena u njegovom kontekstu.
Kao što ne možemo naučiti da vozimo auto samo čitajući o tome i pamteći značenja saobraćajnih znakova, niti možemo naučiti da komuniciramo bez da se upustimo u komunikaciju sa drugom osobom, tako, veruju kreatori ovog pristupa učenju, ne može zaista da se razume neka pojava bez da se uvedu elementi prakse i životnih veština koje već posedujemo (a koje se učeći na ovaj način, dodatno razvijaju).
Učenje zasnovano na fenomenima
Učenje zasnovano na fenomenima je fenomenalno samo po sebi, ali ako se ovom procesu učenja doda i element saradnje, pored konstrukcije znanja, dolazi i do socijalnog konstruktivizma, odnosno shvatanja da informacija proističe iz socijalnog konteksta. Informacije su rezultat rešavanja problema, povezivanja elemenata u celinu, a ovo je moguće zahvaljujući znanjima koje nam prenose kulture kojima pripadamo i kojima ćemo ostaviti nova saznanja do kojih dolazimo.
Autorka teksta: Jelena Milošević
izvor: link