Nakon kampa u Mokrin House-u 14-ro Kad porastem biću… polaznika iz Pančeva, Niša, Kragujevca, Kruševca, Sremske Mitrovice i Zaječara nastavilo je sa svojim razvojem kroz mentorski program. Mentorski program počeo je 15. avgusta i traje 3 meseca. Podrazumeva da se mentor i mentij sastanu najmanje 10 puta. Cilj je da mentiji u tom periodu osveste svoje potencijale i da u odnosu na njih donesu odluku za svoj dalji razvoj. Svog mentora polaznici Kad porastem biću… programa upoznali su na dvodnevnom treningu za mentore i mentije na Avali 10. i 11. avgusta.
Kako zaista izgleda mentorski program najbolje možemo da razumemo ako se usudimo da sednemo i popričamo sa njihovim učesnicima. Zato smo odlučili da vas onako iz prve ruke upoznamo sa Milicom (mentorinom) i Lanom (njenom mentorkom). Njihov intervju nalazi se u nastavku.
Pitanje: Recite nam ukratko nešto o sebi i svojim interesovanjima.
Milica: Moje ime je Milica. Pohađam Gimnaziju u Zaječaru u kojoj razvijam moždane vijuge, a moja strast je umetnost. U užem smislu, muzika. Bavim se pevanjem i sviram klavir, ponekad nešto i napišem. Svaki vid umetnosti me ispunjava i trudim se da većinu svog slobodnog vremena posvetim istoj.
Lana: Ja sam radio voditeljka na Radio Beogradu 202, pišem za različite onlajn portale i časopise, aktivna sam na društvenim mrežama, i posvećena svom blogu. Stipendistkinja sam Instituta za digitalne komunikacije kroz stipendiju “Boris Trivan”, i trenutno sam na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu.
Pitanje: Kada pomislite na mentorstvo, šta je to što vam prvo padne na pamet?
Milica: Kada pomislim na mentorstvo, prvo mi na pamet padne iskustvo. Ne mislim na iskustvo koje je mentor već stekao pa će nam ga na određeni način preneti, već na novu priliku koja se pruža i mentoru i mentiju. Priliku za lični razvoj, novo poznanstvo, usavršavanje ili dobro druženje.
Lana: Velika odgovornost prema mentorini (mentijki) i velika sreća što sam deo tog procesa jer mnogo učim kroz njega.
Pitanje: A šta je to što mislite da je važno da postoji u jednom mentorstvu i što se vas dve trudite da postoji u vašem odnosu?
Milica: Mislim da je vrlo važno raditi na nekom osećaju sigurosti i poverenja. To je nešto što je za mene osnova svakog odnosa i baza za rešavanje bilo kakvog eventualnog problema. Moramo biti otvorene jedna prema drugoj, kako bismo osnažile našu vezu i mogle produktivno da radimo.
Lana: Poštovanje potreba, briga o bezbednosti podataka, o tome da se osoba sa druge strane oseća bezbedno i da ima poverenja, zahvalnost za poverenje koje vam neko ukazuje, briga o tome da to poverenje ne izneverite. Sposobnost da osetite potrebe te osobe, da joj date prostora ili podrške kada je potrebno. Ozbiljno shvatanje svega što ona sa nama deli makar nam se činilo kao malo jer smo jednom bili u tome. Nastojanje da uvek podsetimo jedni druge da smo tu ako nešto treba i da to ne mora da bude u okvirima sastanka, želja da mentorina oseća slobodu da mi piše i da budemo u kontaktu kada god ima potrebu za tim.
Pitanje: Zašto ste se prijavile na ovaj program?
Milica: Na ovaj program sam se prijavila zato što smatram da nikad nije dovoljno rada na sebi i želela sam novo iskustvo. Nova poznanstva, nove situacije, nove probleme i nova, kreativna rešenja za iste. Želela sam ne samo da se usavršavam kao ličnost, već i da dobijem inspiraciju za poduhvate koji slede.
Lana: Zato što mislim da je najveće i najvažnije ulaganje ulaganje u mlade, prenošenje naših iskustava ako smo stariji i poštovanje za iskustva mladih od kojih možemo da naučimo jednako koliko i oni od nas. Veoma mi je važno da podelim svoje znanje, i da naučim, jer verujem u koncept celoživotnog učenja kao i u moć lepog razgovora.
Pitanje: Zašto mislite da su ovakvi programi značajni za mlade?
Milica: Kao što rekoh, mladima treba sigurnost i podrška, sloboda za koju nismo svesni da je nemamo u potpunosti. Ja sam je kroz ovaj program spoznala i osetila. Dobila sam krila za stvaralaštvo, projekte, putovanja… i što je najlepše, upoznala sam mnogo kreativnih i mladih ljudi!
Lana: Zato što mladima nedostaje prostor da iskažu ono što misle i što ih brine bez automatskog dobijanja saveta. Mislim da im nedostaje slušanje, i zato me raduje što sam tu da slušam mladu osobu. Sa druge strane, kao što sam i rekla, mnogo učim kroz ovaj proces, i ono što je u tome posebno lepo je ta dvosmernost – uči mentorina od mene, ali ja od nje.
Pitanje: Kako vaše mentorstvo izgleda?
Milica: Meni je najlepši deo nedelje kad treba da imam sastanak sa mojom mentorkom! Dosta razgovaramo, o svemu što mi (nam) se dešava – u školi, na probi ili privatnom planu. Uvek je tu da me savetuje ili smiri (u zavinosti od toga šta mi treba). Jako me inspiriše, što mi je lično najbitnije. Pored toga što dosta učim od nje, jako mi je drago što u potpunosti razume moju umetničku stranu koja pokušava da nađe ispravan put u čemu mi i sama pomaže.
Lana: Tako što se trudim da uvek razgovaramo kroz smeh, da pokažem razumevanje, da slušam, ali i da na neki način “utešim” svojim iskustvom koje prepričam uz mnogo humora, sa glavnom porukom da vrednujem to što se mentorini dešava, ali da čak i ako je malo naporniji period ćivota ili učenja, sve prolazi, i nema razloga za brigu. Razgovori su nam jako kvalitetni i mnogo me raduje što postoje takve mlade osobe, višestruko talentovane i inspirativne, a opet skromne i iskrene.
Pitanje: Šta biste poručile mladima, kako budućim mentijima tako i mentorima, koji bi razmatrali da se prijave za ,,Kad porastem biću…“ program?
Milica: Apsolutno svakome bih preporučila ovaj program jer zaista smatram da je svako dobio ponešto njemu bitno i važno. Ako vam treba inspiracija, podrška, kreativa, sloboda – KPB je pravi izbor za vas!
Lana: Da se slobodno prijave jer nema boljeg učenja od iskrenog i lepog razgovora, i nema boljeg ulaganja nego što je ulaganje u mlade, ali i u nas same i naše neformalno obrazovanje.