Zovem se Srđan Plavšić, i imao sam čast i priliku da budem deo kampa “Kad porastem biću…” polovinom avgusta 2018. u Mokrin House-u.
Kao nastavnik grafičkog dizajna u školi Tehnoart – Beograd tokom 16 godina rada primetio sam kod velikog broja dece sledeće: nizak nivo samopouzdanja, kreativnost takođe na niskom nivou (slobodna tema je najveći bauk), tolerancija prema drugačijoj deci kilava, ispunjavanje obaveza uglavnom jadno, odnos prema školi kao da je to nekakava vremenska kazna koju treba izdržati, znanje iz svih oblasti diskutabilno, odnos prema knjizi (ne samo udžbeniku) često negativan, odnos prema konkretnim zadacima: pokušaj da se ispuni forma bez investiranja i najmanjeg dela sebe.
Deca deluju prilično nezainteresovano, čak i kada upišu smer koji im je bio prva želja.
Prvi put mi se ove godine desilo da je vrlo talentovan učenik sa svojih 16 godina rešio da napusti redovnu nastavu i pređe na vanredne. Da parafraziram njegove reči “Nemam ja vremena za ovo”.
Možda nije sve do njih, možda je nešto i do nas. Dok smo mi sabirali opravdane i neopravdane, i računali prosečnu ocenu desila se informatička revolucija.
Škola je uvek kasnila za realnim životom i naukom, ali moglo bi se desiti da taj jaz nikada u istoriji nije bio veći. U momentu kada je većina informacija javno i besplatno dostupna u svakom trenutku mi ih učimo da to isto pamte. Deca misle da je to besmisleno i dosadno. Lagao bi ako bih rekao da se ne slažem. Pamtim neke od najtežih ispita na fakultetu po tome što posle mesec dana od ispita nisam mogao da ponovim ni 10% gradiva tačno. Broj izostanaka u školi, kako opravdanih tako i neopravdanih u zadnjih 20 godina je poprilično porastao. Školujemo li mi decu XXI veka za XX?
I onda dobijem poziv da se kao deo tima pojavim u Mokrin House-u i da prisutnim učenicima iz cele Srbije (njih 14) priuštimo igranje edukativne društvene igre koja za temu ima simulaciju osnivanja i vođenja socijalnog preduzeća pod nazivom “TriP” (people, profit, planet). Ekipa: Sonja Dakić suvlasnica preduzeća DajDaj, Uroš Antić školsku psiholog, i ja – nastavnik i grafički dizajner. Na sve sesije, kojih je bilo dosta, došli su na vreme bez podsećanja i opominjanja. Ni jednog trenutka nisam čuo da je neko zakukao kako mu je dosadno. Ili da je umoran. Uvek kada bi dobili reč iskorisili su je. I nisu uvek hvalili, već su i kritikovali i davali predloge. U timovima čiji su deo bili aktivno su davali doprinos i ako su se tek upoznali. Jednom rečju – trudili su se.
Da li su realno imali izbora? Jer mi sa druge strane smo se baš potrudili. Sva predavanja su bila potkrepljena slajdovima, puno mesta za interakciju sa predavačem, puno prilika za grupni rad, puno pitanja a šta vi mislite o tome, puno situacija u kojima su trebali da samostalno donesu odluku… A pusta teorija je pretvorena u kvalitetnu društvenu igru i odjednom je čak i ono najdosadnije postalo zanimljivo.
Mladima koji su u rascepu između zastarelog školovanja, ambicioznih i uplašenih roditelja, neizvesne budućnosti u kojoj mašine rade skoro sve poslove, društvenih mreža koje ih stimulišu da stvore novu a lažnu sliku o sebi, i sve veće otuđenosti – treba ponuditi nešto novo. Nešto sa ljudskim likom.
Kamp “Kada porastem biću…” je definitivno pogurao u tom pravcu najbolje i najdalje što je mogao. Na repertoaru su redovno bile stavke koje se inače u školi retko ili nikad ne pominju kao što su: timski rad, davanje i primanje konstruktivne kritike, introspekcija, liderstvo, empatija, samopouzdanje, razmena ideja, igra, samostalno odlučivanje, optimizam, istrajnost, kreativnost, razmena ličnih iskustava, lična odgovornost, javni nastup…
Visoke aspiracije organizatora su naglašene i izborom mesta na kom se kamp održao. Mokrin House je po svestskim standardima izvanredna pojava: nalazi se u mirnom malom selu par kilometara od tromeđe Rumunije, Mađarske i Srbije; izgrađen je po najvišim standardima uz puno poštovanje i očuvanje zatečenog nasleđa; hrana koja se uzgaja na sopstvenom imanju bez pesticida i veštačkog đubriva; bazen za kupanje sa prirodnom filtracijom; zaposleni koji su visoko motivisani i prijatno ljubazni; izvanredno opremljena bibilioteka sa puno zanimljivih naslova…
Zaključak: nadam se da će “Kad porastem biću…” nastaviti sa kvalitetnim radom i inspirisanjem nas ostalih.
Želim im svako dobro i puno uspeha u daljem radu 🙂
nastavnik