Sećate li se kako su nas profesori filozofije „terali“ da glumimo čuvene filozofe i iz njihovog ugla objasnimo teorije o moralu? Ili kako su nam nastavnici istorije davali zadatke da predstavimo pozicije različitih zemalja u ratu kroz diskusiju? A zadaci iz muzičkog u kojima smo timski pisali tekstove i muziku, snimali i obrađivali video spotove, sećate se?
Ne?
To je i naš odgovor. To je, verujemo, odgovor većine.
Ovakva nastava nažalost u našoj zemlji praktično ne postoji. Nažalost, jer je lako organizovati, čak i sa ograničenim resursima. Nažalost, jer daje sjajne rezultate u učenju. Nažalost, jer učenici VOLE da na ovaj način uče.
Ovo su samo neki od primera onoga što se naziva učenje zasnovano na projektima (Project Based Learning). Iako u svetu vrlo popularno, većini ljudi u Srbiji ili nije poznato, ili nije najjasnije šta je sad pa to.
U najkraćem, učenje zasnovano na projektima je proces koji podrazumeva identifikovanje stvarnog problema u okruženju, istraživanje i prikazivanje mogućih rešenja, a sve sa ciljem da se problem bolje razume i da mu se pristupi multidisciplinarno. Dakle, deca će se istim problemom baviti pristupajući mu kroz prizmu različitih školskih predmeta. Zatim će analizirati problem oslanjajući se na različite metodologije. Na kraju će ponuditi potencijalna rešenja, prezentivati ih i argumentovati.
Ako i dalje niste sigurni šta je učenje zasnovano na projektima, dozvolite da ilustrujemo primerom.
Recimo da je zagađenje tema koja se u školi obrađuje. Pitanju zagađenja se može pristupiti iz više uglova:
- ono predstavlja ekonomsko pitanje (matematika),
- ostavlja posledice po čitavo društvo (istorija i sociologija),
- narušava prirodne ekosisteme (biologija),
- podrazumeva hemijske procese (hemija),
- ima etičke implikacije (filozofija)…
Da bi se problem razumeo, on se može analizirati na različite načine, recimo mogu se pronaći statistički podaci, intervjuisati stručnjaci, sakupiti informacije objavljene u medijima, pogledati dokumentarni filmovi… Kada se tema razume, onda se radi na generisanju mogućih rešenja. Ovo podstiče kreativan rad, ali i praktično razmišljanje. Na samom kraju, rešenje (ili rešenja) se prezentuje, kao prezentacija, kratak film, predstava, strip, priča, filozofski esej… mogućnosti su brojne.
Ono što je ključno je da učenici nisu pasivni, oni aktivno učestvuju u čitavom procesu učenja i uče mnogo toga odjednom. Fokus više nije na učiteljima, već na učenicima koji znanje otkrivaju, umesto da ga iščitavaju. Multidisciplinarni pristup im širi vidike. Složenija analiza im razvija kritičko mišljenje. Kreiranje rešenja ih navodi da „razmišljaju izvan kutije“. Prezentovanje rešenja im razvija komunikacijske veštine. A osim ovih, postoje i manje očigledni benefiti poput razvoja veština saradnje i timskog rada, razvoja samopouzdanja ili razvoja osetljivosti na životne i društvene probleme. Dakle, učenje zasnovano na projektima ne vodi samo sveobuhvatnijem sticanju znanja, već i sticanju životnih veština.
Možda najvažnije od svega je to što učenici dobijaju glas. Oni ne prepričavaju tuđe teorije (iako ih istražuju), već analiziraju, razmišljaju i iznose svoje mišljenje i viđenje stvarnosti. Oni se bave stvarnošću u kojoj žive jer je to njihova stvarnost i kreiraju rešenja za budućnost jer je to njihova budućnost.
I upravo zato je učenje zasnovano na projektima svetu ne potrebno, već neophodno. Ono razvija mislioce, pronalazače i inovatore kojima je stalo, koji su motivisani i vođeni doživljajem svrhe. Ono omogućava da se deca pronađu, otkriju svet i svoje mesto u njemu, da osveste svoje kapacitete, razviju potencijale, ostave svoj trag i u tome uživaju. Ono doprinosi da pojedinci budu srećniji, a čitavo društvo napreduje. Ono crpi znanja iz prošlosti, bavi se sadašnjošću i fokusira se na bolju budućnost.
Zvuči sjajno zar ne? Pa zašto se onda u Srbiji ne uči na ovaj način?
Autorka teksta: Jelena Milošević